26. JANUAR: Svetski dan carine

DOBRO DOŠLI:

Probudite se polako, imamo još četrnaest kilometara do ganice, stižemo za pet-šest minuta. San mi je sve nesigurnije lebdeo pred očima dok sam postajala svesna suvog reskog glasa sa zvučnika autobusa. Zaboravila sam šta sam sanjala. Dvoumila sam se kratko da li da brzo pođem u strasnu i neizvesnu potragu za već dobro odmaklim snom, da pustim podsvest da još malo čeprka po trunju dnevnih informacija gurnutih pod tepih svesti ili da se ipak predam gadnoj realnosti. Ali, nestabilne veze sa činjenicama nepovezivih javom, već su počinjale da blede, te sam otvorila oči i pružila noge prema uskom prolazu između sedišta. Mrzovoljno sam osmatrala ljude oko sebe, strogo osuđujući loše ondulacije starijih gospođa koje su ih sa radošću nosile već decenijama, jer su toliko praktične, ili možda samo zato da ih ne bi ogovarali na šoru kako hoće da se razlikuju.

Zašto li nas budi tako rano, mislim. Obično, tek kad stignu na granicu, samo upale svetla i obaveste nas: Otvorite pasoš na sliku… Ali, zaboravila sam da još nisu sakupljali prilog za mito carinicima. Da ne čekamo, da nas ništa ne pitaju, da što pre nastavimo dalje. Vozač je upravo o tome govorio: Ko češće putuje zna da treba počastiti na granici tri evra, bez dece. Tako kaže. To znači da se za decu ne plaća.

Ne pada mi na pamet. Davno sam prestala da ih častim. Jednostavno ne bih dala novac, ne bih se nastavljala, niti se pravdala. Rekli su ko hoće. Više od te plastične čaše u koju su skupljali novac, išla mi je na živce rasprava, koja bi povremeno iskrsavala, uvek sa istim argumentima i kao da je uvek bila sa istim protagonistima. Ne dam, to je pljačka, tome treba stati na put. Vi odlučite da li ćete dati ili ne, čula bih vozača. Ja ništa ne švercujem. Ama, nije zbog šverca, vikao bi drugi putnik već u znoju, nemojte da nas drže na granici tri sata. Nas su tako jednom sve iz autobusa napolje izveli, svi smo morali da otvaramo kofere. Pa, neka otvaramo, neću da im platim. Jeste, u pravu ste, rekla bi neka od onduliranih gospođa, mi smo tako prošli put platili, a opet nas izveli napolje. Ma, to mora da im je bila kontrola, pa su morali. Ma, kakva kontrola, haj’te molim vas, to je sramota, ko zna kome taj novac ide u džep. Tu bi se vozači našli prozvani, pa bi odmah odvratili: Molim lepo, to je vaša odluka, nemojte da mislite da taj novac mi uzimamo. Ne, ništa ja nisam rekla…

Čemu to u pola šest ujutro? Ili u bilo koje doba dana. Nisam platila tri evra kada je bela plastična čaša stigla je do mene. Odmahnula sam glavom. Niko se nije usudio da me bilo šta pita. Možda su se osetili glupo što oni daju, a ja ne. Možda sam ih uvredila time. Ali, svako odlučuje za sebe.

Carinici su izgleda bili zadovoljni. Sva sedišta su bila popunjena. Mađarski službenik je brzo stigao u naš autobus, koji je bio i jedini sa te strane granice. Vozač rekao: Otvorite pasoše na sliku. Pokazali smo svako po sliku i svoje lično lice na uvid. Prolazeći uskim prolazom između sedišta, carinik me po ramenu očeša pendrekom, pa zatim u povratku i lisicama. Nismo čekali, brzo smo pošli dalje. Pa, platili smo. Platili su.

Maja? Ilija? Nenad? Prozivao nas je vozač i delio nam pasoše koje je carinik sa sobom odneo na proveru i pečatiranje. Nije lepo mirisao. Košulja mu se osećala na stari znoj. Nakon kratke vožnje stigli smo pred rampu naše zemlje. Polako se razdanjivalo. Spavalo mi se, ali morala sam da se potrudim da budem budna još malo, da me ne cimaju za rukav kad carinik dođe. Gledala sam kroz prozor na drugu stranu iza rampe. Od nje, pa dalje na jug, stajali su sa prividnim mirom automobili. Reka automobila. U njima su nervozni vozači psovali sebi u bradu i državu i kud su krenuli baš ovim putem i verovatno još po nekog koga ja ne poznajem. Iza njih, umesto meseca ili neonskih reklama frišopa, restorana ili bilo kakvog drugog svetla, bledo jutarnje plavetnilo cepala su dva plava neonska slova. W i C. S obzirom da u okolini nije bilo ni jednog drugog natpisa, činilo se da su slova visoka barem tri do četiri metra. Najveća moguća slova u istoriji neonskih reklama, ikad. Nezasluženo i neprirodno su dominirala prostorom. Iako zapravo nisu bila viša od metra, možda ni od pola metra, samo su ona blistala kraj puta sa naše strane granice. Kakva je sad to poruka, pomislila sam. Dobro došli, olakšajte se?

I naš carinik je brzo stigao u autobus. Očešao me je po ramenu pištoljem, ali samo jednom, jer je izašao na zadnja vrata. Ubrzo su vozači zamolili jednu putnicu da izađe. Da se nešto objasni sa nadležnima, ali vratila se besna. Glasno je vikala: I gde ću ja sad sa malom sve do sutra? Šta je bilo, pitali su je. Bila je na drugom kraju autobusa, pa nisam čula objašnjenje, a i nadala sam se da će izvaditi novac, platiti i ubrzo poći zajedno sa nama. Ili da će carinici nekako smekšati sami od sebe. Ali, nisu.

Ma, đubre! Taj nema decu? Čula sam jednog brku iza sebe. Žena je, zajedno sa svojim detetom, izašla iz autobusa. Ovaj dan će sigurno zapamtiti po nizu neprijatnosti. Nije još ni počeo, a već joj je preseo, zajedno sa sutrašnjim. ‘Ajde da joj pomognemo da platimo, reče drugi, da skupimo po deset evra da im damo. Prozore autobusa zamračili su podignuti poklopci bunkera za prtljag. Dok su carinici u dnu autobusa zagledali naše kofere, među sedištima je počela da se budi pobuna. Međutim, ubrzo se ispostavila kao mlaka i sporadična, tek da se ljudi malo razbude i popričaju. Eto, da svako kaže po nešto, da pročisti grlo. Tako sam i shvatila šta se zapravo zbilo. Nju su još i hteli da puste da uđe u državu, iako joj je istekao pasoš, ali dete nisu, jer nema srpsku vizu u nemačkom pasošu. Nedelja je, pa će morati u Budimpešti da čekaju sve do sutra da se otvori konzulat i da zatraže vizu.

Niko nije prošao sa belom čašom za mito i pomoć onoj ženi. Da su mi tu čašu pružili, u nju bih spustila deset evra. Učinila bih to zbog „male“, a ne zbog majke. Ali, i tu bih ćutala. Jer, imam li pravo da pitam kakva je to majka, koja nije nabavila vizu detetu, i produžila svoj pasoš, ili pripremila mito… Zar je mislila da ide samo na kartu sažaljenja prema roditelju sa malim detetom? Sama za sebe, nastavila sam nečujnu ličnu autobusku raspravu u svojoj glavi. Ko zna kakva muka ju je na to naterala. Možda je tuče muž, pa mu je pobegla glavom bez obzira. Možda ne zna da čita… I dok sam je ja u svojim mislima naizmenično osuđivala i branila, interesovanje autobusa za njen slučaj je polako opalo. I drugi su utonuli u svoje misli i razgovore. Niti je čaša prošla autobusom, niti sam mogla da je zatražim. Nisam stekla pravo glasa u gastarbajterskom senatu. Nisam ni za carinu platila.

Vozač nas je ponovo okadio pazusima prošavši kroz autobus i vraćajući nam pasoše. Može, rekao je kolegi kada je stigao do šaraga i ovaj pokrenu mašinu. Još se povremeno čuo onaj brka: Ko ima decu ima i osećaja, taj nema decu, pa makar neku tranzitnu vizu da joj daju da prođe… Gle, štau koliki je, prekide ga gastarbajter sa susednog sedišta. Duge kolone automobila trubile su kao svatovi. Hiljade zvanica. Internacionalni Yilmaz kamioni, Reisen autobusi, Vienna travel, povratnici sa putovanja sa kutijama za prtljag na krovovima, kao kačketima za kola. Sigurno su se svi pitali kada je dovoljno rano doći na granicu da se ne upadne gužvu.

Razmaci između stabala u planski sađenim šumama, kada se posmatraju s puta iz vozila u pokretu, izgledaju kao da neko prstom brzo prelazi preko dirki klavira. A između dva takva drvoreda, poput skladnih tihih akorda, uvek dolazi livada sa niskim zasadima pravilnih paralelnih linija, koje se kao i ulice drvoreda, negde u udaljenoj perspektivi prividno susreću. Pa, onda opet dođe trrrrrrrrrrrrrr – drvored.

Ovu harmoniju, još su neko vreme naglo prekidale trube iz one druge kompozicije, duge kolone vozila. A, već kod poslednjih, kojima su se žurno približavali neki novi vozači, nesvesni onoga šta ih čeka, u našem autobusu više niko nije pominjao ženu i dete sa problematičnim pasošima.

01-26.jpg
26. JANUAR, akvarel, olovka i kolaž na papiru, 24 x 30 cm

Dvadeset i šestog januara 2005. godine kupila sam novi mobilni telefon.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s