20. JUL: Svetski dan skoka

Dvadesetog jula 2014. godine sa Marijom sam polu-zaronila polu-podmornicom u plićaku ispred Opatije.

07-20
20. JULI, akvarel, akril, olovka i kolaž, 24 x 30 cm

A jednog drugog 20. jula…

 

BRACIN TRIK

Sivo jutro pretilo je da će opet da spusti kišu na centar grada. Prolaznici su se u tišini žurili na posao. Žurila sam se i ja da što pre stignem na glavni trg, i preuzmem lično nagradu za rano ustajanje i žurenje na posao. Očekivala sam svakog trena da ponovo čujem Bracinu mandolinu. Bez obzira na godišnje doba i spoljnu temperaturu, on sedi kraj spomenika i smeši se čitavom svetu kao da mu je prisan prijatelj. Skupi se oko malog instrumenta, čije žice vibriraju uvek iste melodije, ali tako radosno, kao da se neko drag upravo nasmejao iz grla. Potajno u sebi, dok žurno prolazim, uživam u muzici, ali spustim novac u kutiju instrumenta tek po nekad. Ovo jutro nisam imala para u džepu, ali sam čeznula da čujem lepe zvuke.

Trg je i dalje je bio tih, tek malo prašnjav od udaljenih zvukova gradskog saobraćaja. Tišina je betonski prostor činila pustim i prevelikim. Pogledom sam bludela preko njega tražeći uličnog svirača i brinula da Brace tog jutra neće biti. Već sam se pomirila sa tom mišlju, kad na pozornicu trga, lakim koracima i u haljinicama od ružičastog tila, vedro ulepršaše prve poznate note. Sve jedna za drugom osvajajući lako i sigurno čitav prostor. Srce mi se otvorilo od radosti. Muzika je prelila ulicu zlatom kao Zvončicin svetlucavi prah izgubljene dečake. U mislima mi sinu sunce i iz mesta poskočih u nekoliko jelenskih skokova dugih po preko tri metra. Zatim raširih ruke i zatvorenih očiju zalelujah dugim prstima u ritmu muzike levo i desno, kao morska trava nošena toplim vodenim strujama. Braca je opet svirao temu iz Doktora Živaga i improvizovao delove kojih se nije dobro sećao ili su i njemu već toliko dosadili da nije hteo da ih istovetne ponavlja svakog jutra. Sve note, i njegove i originalne, toplo su vibrirale sa žica mandoline presijavajući se na ukrasima oko prozora obližnjih fasada starih zgrada i na metalnim okvirima ugašenih svetlećih reklama. Zvuci su se i o prolaznike odbijali i o moje prazne džepove. Poskočih u još jednu piruetu, pre nego što ponovo meko dodirnuh tle vrhovima prstiju.

Na javi sam dopustila samo osmehu da bude vidljiv. Udahnuh vazduh, pa nastavih da šetam isto onako kako su to ostali prolaznici sve vreme mogli da vide, da su obraćali pažnju na mene. Jedan stariji čovek sa šeširom na glavi, spusti novac u Bracinu kutiju, a ja se zapitah da li je i on poskočio od sreće kad i ja i kakva je njegova koreografija mogla biti.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s