20. JUL – Svetski dan skoka

BRACIN TRIK /

Sivo jutro pretilo je da će opet da spusti kišu na centar grada. Prolaznici su se u tišini žurili na posao. Žurila sam se i ja prelazeći ukoso glavni gradski trg. Još uvek je bio tih, tek malo prašnjav od udaljenih zvukova gradskog saobraćaja. Tišina ga je činila pustim i prevelikim. Izdaleka sam još pogledom pretraživala stepenik oko spomenika očekujući da ugledam Bracu sa mandolinom u rukama. U bilo koje godišnje doba, on sedi kraj spomenika osmehnut i strpljiv, skupljen oko svog malog instrumenta. Žice vibriraju uvek iste melodije, ali tako lepo i zvonko, kao da se neko drag upravo nasmejao iz grla. Svako jutro uživam u tim zvucima, ali spustim novac u kutiju instrumenta tek po nekad.

Pogledom sam tražila uličnog svirača i već brinula da Braca tog jutra svira u nekoj drugoj ulici, ili odmara umorne prste, kad se trgom prolomi zvuk. Srce mi se otvorilo od radosti. Muzika je prelila ulicu zlatom kao Zvončica izgubljene dečake svetlucavim čarobnim prahom. U mislima mi sinu sunce i iz mesta poskočih u nekoliko jelenskih skokova dugih i po tri- četiri metra. Zatim raširih ruke i zalelujah dugim prstima u ritmu muzike levo, pa desno, kao morska trava nošena toplim strujama. Braca je opet svirao temu iz Doktora Živaga i improvizovao delove kojih se nije dobro sećao ili su i njemu već toliko dosadili da nije hteo da ih istovetne ponavlja svakog jutra. Sve note, i njegove i originalne, vibrirale su sa žica mandoline presijavajući se na ukrasima oko prozora obližnjih starih fasada i na metalnim okvirima ugašenih svetlećih reklama. Zvuci su se odbijali i o prolaznike i o moje prazne džepove. Poskočih u još jednu piruetu, pre nego što ponovo meko dodirnuh tle vrhovima prstiju.

Na javi sam prolaznicima otkrila samo osmeh. Udahnuh vazduh, pa nastavih da hodam isto onako kako su to i ostali sve vreme mogli da vide, da su obraćali pažnju na mene. Jedan stariji čovek sa šeširom na glavi, spusti u Bracinu kutiju novac, a ja se zapitah da li je i on poskočio od sreće kad i ja, i kakva li je tek njegova koreografija mogla biti.

07-20
20. JULI, akvarel, akril, olovka i kolaž, 24 x 30 cm

Dvadesetog jula 2014. godine sa Marijom sam polu-zaronila polu-podmornicom u plićaku ispred Opatije.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s