13. AVGUST – Svetski dan levorukih

ŽIVELA BOŽENA!

Evo kako je to bilo.

Džine je bio drug moje starije sestre. Voleo je da piše pesme i izmišlja zanimljive priče. Ja sam volela da pišem zabavna pisma svojim i sestrinim prijateljima. Kad se u to vreme išlo u vojsku, još su se pisma pisala rukom po papiru, i slala poštom. A drugarima u vojsci (koja je takođe tad postojala) pisalo bi celo društvo. I oni su društvu pisali kao ludi. Dok je bio u vojsci, Džinetu su puno značila bilo kakva pisma, a pogotovo bucmasta na više strana. Takva je dobijao i od mene i zdušno mi ih uzvraćao. Kada se vratio iz vojske nastavili smo da se povremeno družimo. To veče sreo me je kad sam se iz grada vraćala kući. Džine se ponudio da me otprati. Bila sam ljuta na tadašnjeg momka sa kojim sam se to veče posvađala, pa mi je prijalo da slušam o bilo čemu drugom što bi moglo da mi skrene misli sa svađe. Pošli smo ka Limanu. Ja sam ćutala, a on je u hodu smišljao stihove o svojoj Boženi, Poljakinji koja je tad bila daleko i koju je nakon još nekoliko godina oženio. Negde kod Srpskog narodnog pozorišta, zastao je preneražen. Ne, to nije istina! Šta sam to rekao? Maja, udari me. Zastala sam i sama preneražena, pomislivši, zar još jedan ludak večeras? Šta si rekao? Šta nije istina? Rekao sam da je Božena mrtva. Ošamari me brzo! Stajala sam skamenjena, a onda mu se obratila kao detetu. Džine, to je samo stih, nije to istina, Božena je dobro. Neće joj ništa biti. Ne! Kazni me. Kazni me, molim te! Ali, kako da te udarim, ništa mi nisi uradio. Ne mogu. Međutim, Džine je bio neumoljiv. Stajali smo ispred semafora na kojem su se menjale boje, i ako nas je poneki prolaznik i zaobišao u širem luku mi ga nismo ni primetili, jer smo se živo ubeđivali. On da ga udarim, a ja da ge ne udarim. Na kraju sam već htela da mu učinim uslugu i da ga ošamarim, pa da nam oboma lakne, ali kako bih zamahnula desnicom, a on joj se ponadao, tako bi me razum zaustavio. Ne mogu Džine, nisam nikad nikog udarila. Ni kao dete. Udari me, Maja! Molio je, insistirao i polako počinjao da me nervira. Zamahivala sam nevoljno desnicom koja se sama zaustavljala. I raspravljala se. Dugo. Po ne znam koji put sam ponovo zamahnula desnom i zaustavila je, kad mi se iznenada – otkači leva. Mimo svake kontrole. Sama od sebe. Ošamarila sam ga iz sve snage. Oboje smo za trenutak zastali zaprepašćeni. Odmah zatim sam naivno prišla pitajući ga da li ga boli obraz. Čoveka od dva metra i sto kila? Da li ga boli šamar sedamnaestogodišnjakinje? Jedini ko je nastradao bio je moj dlan. Osećala sam kako bridi ugnječen čekinjama sa Džinetove neobrijane brade. Nekoliko sledećih minuta mogla sam na njemu čak i male crvene tačkice da vidim. A moj drug? Pred sobom sam videla potpuno resterećenog čoveka. Smešio se blaženo i zahvaljivao mi. Više nisam znala šta da mislim. I nije mi bilo važno što ne mogu da ga shvatim. Nisam mogla da shvatim svoju levu ruku. Kako se to dogodilo… Zahvalila sam mu na delimičnoj pratnji i požurila kući, a on je u svetlijim tonovima nastavio svoju poemu o Boženi idući nekim drugim ulicama.

Eto, tako je ispalo.

08-13
13. AVGUST, kolaž, akvarel i olovka, 24 x 30 cm

Trinaestog avgusta 2014. godine bila sam u jednom poljskom muzeju.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s