19. NOVEMBAR: Svetski dan toaleta

Devetnaestog novembra 2014. godine čitala sam u Zabavniku o Sandru Botičeliju i bila na Džez festivalu.

11-19
19. NOVEMBAR, akril i kolaž, 24 x 30 cm, 2014.

A jednog drugog 19. novembra…

 

AUTOBUS ZA ISTOČNO SARAJEVO

Sedim na klupi novosadske Autobuske stanice. Volim da dođem i po dvadesetak minuta pre dolaska autobusa. Nemam poverenja u vozne redove. Dođem čak i pola sata ako treba, pa neka malo i sačekam. Ne smeta mi. Posmatram svaki autobus koji dolazi u stanicu. Prigradski, međugradski, međunarodni. Stiže i međunarodni autobus za Istočno Sarajevo. Nisam bila u Sarajevu od osmog razreda osnovne škole. Ne znam kako izgleda granica između Sarajeva i Sarajeva i pitam se imaju li zid kao nekada u Berlinu, kao i u onom dalekovidom skeču Top liste nadrealista s kraja osamdesetih. Jedna žena staje blizu mog kofera. Pogledam je, pitajući se kakve su joj namere kad mi tako smelo ulazi u lični prostor. Pita me da li može da sedne pored mene, ako bih samo malo pomerila kofer. Shvatam da sam se raširila više nego što je bilo potrebno. Izvinjavam joj se i sklanjam kofer da može da sedne. Osmehuje se i ona i izvinjava što me uznemirava. Stavljam ranac u krilo i spuštam pogled ka cipelama. Pored desne cipele stoji nečija velika pljuvačka. Pomeram nogu bliže levoj. Sklanjam pogled da skrenem misli sa prizora na betonu, i prisećam se Zuki, svoje prve drugarice u životu i priče kako je  u svojim tinejdžersko pankerskim danima zavodila svog nekadašnjeg momka.

Zuki je rođena dva dana pre mene i mame su nam delile sobu u Betaniji prvih nekoliko dana naših života. Njena mama je moju zapamtila po emisijama na radiju koje je pravio moj tata. Svake subote pre podne podsećala bi svoju nemirnu ćerku na to kako je za razliku od nje, ćerka tog čoveka koji dubokim, autoritativnim glasom čita aforizme, bila dobro i mirno dete, a nije stalno vikala i bacala pokrivače sa sebe. I tako narednih šesnaest godina, sve dok se nismo odrasle i svesne srele u srednjoj školi. Zu je tada već bila pankerka. Imala je dve drugarice, takođe pankerke. Sve tri su imale ružne frizure neobičnih boja, pljuvale su na pod i puno psovale. Zukijeve drugarice bi ponekad imale problem koji se desi svakom, ali o tome nikada ne diskutuje javno. U svom pubertetskom nepristajanju ni na šta, pa ni na bon-ton, volele su da jedna drugoj gade razne stvari. Tako, između ostalog, kada bi se našle u situaciji da imaju potrebu za vršenjem velike nužde, a konformizam bi ih odgovarao da je obave u najbližem toaletu, jer nije kao i onaj kod kuće, pokušavale bi svoju muku da odagnaju i podele sa prijateljicama, govoreći im: Govno, pređi na Zuki, ili: Govno, pređi na Tamaru. Zavisi koja je u tom trenutku bila na raspolaganju.

Ispočetka nisam htela da se družim sa Zuki upravo zbog ovakvih stvari. Nije mi bilo jasno šta hoće od mene i nisam shvatala zašto baš ničim ne želi da istakne svoju ženstvenost, činilo mi se da se bori protiv nje. Delovala je kao autsajder, a ja sam bila pomalo snob. Oduvek sam bila naklonjenija lepim stvarima, eufemizmima, barem malo izbrušenom kamenju. Kad bi mi tražila zalogaj sendviča da ga proba, dala bih joj ceo. Kada bi htela da zajedno sačekamo autobus posle škole, otišla bih kući peške. Trebalo mi je čitavo prvo tromesečje da shvatim kakva osoba živi iza tog buntovnika, da shvatim da sam našla drugaricu.

Sećam se da mi je pričala kako je jedne večeri sedela u nekom bircuzu pored Marka, dečka u kojeg je bila zaljubljena negde duboko ispod svih slojeva psovki i mrkih pogleda. Laktovima oslonjena na svoja kolena, pila je pivo i povremeno pljuvala na pod. Marko ju je dugo bez reči posmatrao, a ona ga je pogledala strogo: Šta je, šta gledaš? Pljuješ mi na cipelu, odgovorio je pomirljivo. Marko nije mario za pljuve, pred sobom je video ženu sa stavom, pa je još isto veče postao njen momak i to ostao dugo vremena.

Zu je sada pedagog u srednjoj školi punoj onakvih likova sa stavom kakva je i sama nekada bila. Dobar je pedagog, jer razume i jer je u međuvremenu postala mudra žena, supruga i majka. I dalje neće da se šminka, nosi samo odeću koju mora da kupi ili je dobije. I predstavlja direktan dokaz da porodice ne osnivaju i s uspehom ne podižu izazovne, dobrostojeće, razmažene intelektualke, već karakterne, direktne, jednostavne žene, pa nek su i intelektualke.

Autobus za Istočno Sarajevo je usisao svoje putnike i upravo tromo polazio sa perona, kako bi umesto njega to mesto zauzeo sledeći autobus. Nadala sam se da će taj biti moj. Gledajući autobus koji je odlazio i natpis sa njegovom destinacijom zapitala sam se da li su krajem osamdesetih godina prošlog veka i Berlinci, poput Zu i njene dve drugarice, godinama mantrali: Govno, pređi na Sarajevo.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s