23. NOVEMBAR

Dvadeset trećeg novembra 2014. godine čitala sam knjigu i slikala.

11-23
23. NOVEMBAR, akril i kolaž, 24 x 30 cm, 2014.

A jednog drugog 23. novembra na Svetski dan humanosti…

 

MALO SE POPILO

Prišla sam mu savladana samilošću, ali i dalje bez pravog plana, bez ideje šta posle da radim sa njim. Da ga uspravim i kažem mu: Sad idi kući, ali nemoj da padaš! Da li zna gde mu je kuća? Da ga ja odvedem? Da ga stavim u taksi? Da ga ostavim da spava na trotoaru? Ali, uzan je prostor suviše, ponovo će pasti na kolovoz i jeste da nije mali čovek, ali ni ne svetli u mraku, neko će ga zgaziti. Nisam razmišljala o tome šta će biti ako me onako veliki povuče za sobom, pa padnem zajedno sa njim, ovako doterana u štiklicama, sa novom maramom preko kaputa, spremna za džez festival.

Svake godine odlazim na taj festival. Najviše zbog toga što uvek dobijem propusnice. Iako džez slušam samo kad mi ga neko pusti i kada je ova fešta u gradu, uglavnom mi prija, ali ne znam ništa o njemu. Na koncerte odlazim samo zbog žurke. Idem da vidim ljude koje nisam videla godinu dana, da mene vide i da se provodim između koncerata. A, ako mi se nešto od samog programa i dopadne, to shvatim kao bonus ovakvom izlasku.

Ugledala sam ga još početku ulice. Izgledao je kao neki veliki kamen na putu. A, onda sam videla da se tamna masa pomera. Nikoga osim nas dvoje nije bilo u slabo osvetljenoj ulici. Nisam znala da li bi bilo kukavički da se okrenem i odem drugim putem, ali o tome sam brzo prestala da razmišljam jer mi se žurilo na koncert, a ovo je bio najkraći put. Nisam bila sigurna ni da li mu je stvarno loše ili se pravi. Da li je bolestan ili po svoj prilici jako pijan. Da li je besan? Ali, strepela sam od svakog automobila koji bi ga osvetlio farovima, a zatim, ipak ga primetivši na vreme, zaobilazio.

Niko nije stao i niko se nije pojavio na pustoj ulici sve dok mu nisam prišla. Nisam znala šta ću s njim posle. Samo sam htela da ga sklonim od točkova, za početak. Hajde momak, ustani, rekoh mu odlučnim majčinskim glasom. Tek tada videh da je mlad, možda tek prvi put baš pijan. Nije imao više od šesnaest, sedamnaest. Za trideset godina pričaće nekim klincima kako je nekad bio mangup i kako je bilo smešno i simpatično kada se napio prvi put. Ostavila ga je devojka možda. Al’ sam bio budala, rećiće. Ispustiće, naravno, iz priče ovaj moj deo, jer ga se neće sećati. Počeće priču od mamurnog buđenja u stanici i pokušajima da se seti kako je dospeo tu. Pomislih, pa gde su ti sad ti tvoji drugari sa kojima si pio? U momentu kad poče poslušno da ustaje, jedna kola nas osvetliše farovima i stadoše pravo pred nas. Pomislih: Vidi, taksista je stao da nam pomogne! Savesni građanin. Kola su imala neku tablu na krovu, ali nije me zanimalo da čitam kojoj firmi pripada. Umesto vozačevih, otvoriše se suvozačeva vrata. Momak se skoro uspravio na nestabilnim nogama, a ja sam ga čvrsto držala pod veliku mlitavu ruku. Krajičkom oka opazih naziv kompanije. Benzin? Kako čudno piše: voda. Zelenim slovima bilo pisalo je: Policija.

„Suvozač“ nam je prišao, a moje se strepnje raspršiše. Predadoh dečaka uniformisanom licu: Odlično, u pravi čas ste naišli. Autoritativno, ali sa brižnim izrazom na licu on ga prihvati, dovoljno snažan da ga na nogama i održi. Već sledećeg momenta sam pošla dalje dobacivši kratko policajcu: Moram da idem, žurim na koncert, znate. Umesto odgovora čula sam ga kako se pomirljivim tonom, kao da se upravo priseća svog prvog pijanstva, obraća deranu: Šta je bilo? Malo se popilo?

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s